Medjunarodna otmica dece

Zakonska regulativa

Medjunarodna otimica dece će biti u fokusu autora ovog teksta i isti će obraditi domaće i međunarodne propise koji se tiču navedene teme.

U mnogim slučajevima u praksi razvod braka utiče negativno na zajedničku decu bivših supružnika ili bivši supružnici u stanju emotivne razdraženosti, učine potencijalno nepromišljene poteze zbog kojih mogu da trpe građanskopravne, ali i krivičnopravne posledice.

Medjunarodna otmica dece će biti obrađeno kroz prizmu pozitivno pravnih propisa RS i centralnih institucija koji se bave ovim pravnim problemom, te kroz prizmu međunarodnih propisa i to Haške konvencije o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece iz 1980. godine i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Pre nego što odlučite da donesete određene poteze u pogledu odlaska sa decom u drugu državu bez saglasnosti drugog roditelja, poželjno bi bilo da pročitate ovaj tekst – medjunarodna otmica dece.

Kako i gde pokrenuti postupak u Republici Srbiji za nezakonito prekogranično odvođenje i zadržavanje dece?

Kada je u pitanju medjunarodna otmica dece, tj. slučaju nezakonito prekograničnog odvođenja deteta, u Republici Srbiji nadležan i centralni organ pred koji se pokreće postupak za vraćanje dece jeste Ministarstvo pravde RS. (medjunarodna otmica dece)

Pravo na vraćanje nezakonito odvedene dece ima vršilac roditeljskog prava odnosno staratelj deteta, imajući u vidu relevante odredbe Porodičnog zakona RS i to članova 75, 77 i 78, te shodno Haškoj konvenciji o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece iz 1980. godine i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Prvenstveni cilj navedene Haške konvencije je to da se odvedeno dete hitno  vrati u zemlju iz koje je nezakonito odvedeno i da se zaštite najbolji interesi deteta.

Sporovi koji se odnose na maloletnu decu, pa tako i međunarodna otmica dece, ima za cilj da prvenstveno obezbedi “najbolji interes deteta”, pa tek onda interese njihovih roditelja.

Neslaganja između roditelja, fizički sukobi, psihičko maltretiranje, razvod braka, često ima za uticaj da majka ili otac dece “otme” sopstveno dete od drugog roditelja koji vrši roditeljsko pravo, da ga odvede u drugu zemlju i tako se potencijalno suoči sa građanskopravnim i/ili krivičnopravnim posledicama.

Zahtev za vraćanje deteta odvedenog pod gore navedenim uslovima, u Republici Srbiji, podnosi se Ministarstvu pravde RS, te je uz zahtev, podnosilac dužan da podnese:

• Original ili overena kopija Izvoda iz matične knjige rođenih za dete;
• Original ili overena kopija Izvoda iz matične knjige venčanih za roditelje;
• Original ili overena kopija sudske odluke ili drugog organa, npr. Centra za socijalni rad koja se odnosi na staranje nad detetom (presuda, rešenje);
• Dokazi kojima se može utvrditi da je dete imalo boravak na teritoriji Republike Srbije ( upisnina izdata od školske ustanove ili bilo koje druge vastiptno-obrazovne ustanove u RS, medicinska dokumentacija i dr.)

Autor će u ovom tekstu objasniti pojam medjunarodna otmica dece koja postoji kada se prilikom nezakonitog i protivpravnog odvođenja deteta od strane jednog roditelja uskrati drugom roditelju vršenje njegovih roditeljskih prava, pa tako i odlučivanje o pravu prebivališta deteta.

Podnosilac zahteva mora da dokaže sledeće:

• Da je dete imalo redovno boravište u državi različitoj od one u koju je dete odvedeno. Pod redovnim boravištem se podrazumeva mesto gde dete živi duže vreme, bez obzira na nameru deteta ili lica sa kojima živi da se tu nastani i nezavisno od upisa u evidenciju nadležnog organa ili dozvole boravka ili nastanjenja. Posebno se uzimaju u obzir porodične okolnosti i obaveze lične prirode lica sa kojima dete živi, kao i obaveze deteta koje ukazuju na trajne veze sa određenim mestom;
• Da odvođenje deteta predstavlja povredu prava na staranje u državi iz koje je dete odvedeno. Pravo na staranje može postojati i po sili zakona, bez obzira da li postoji odluka suda ili drugog državnog organa kojom je regulisano pravo na staranje. Povredom prava na staranje, u smislu člana 75, 77 i 78 Porodičnog zakona Republike Srbije (preuzmi odredbe Porodičnog zakona) smatra se odvođenje ili zadržavanje deteta od strane jednog roditelja, bez saglasnosti drugog roditelja, bez obzira da li su oba roditelja zajednički ili samo jedan, vršili pravo na staranje. Ne smatra se povredom prava na staranje nedostatak saglasnosti roditelja ukoliko je roditelj potpuno lišen roditeljskog prava, ako je roditelj lišen prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta ili je roditelj lišen poslovne sposobnosti;
• Da je podnosilac zahteva faktički vršio odnosno pravo na staranje, odnosno pravo na viđanje nad detetom u trenutku odvođenja ili zadržavanja;
• Da dete nije navršilo 16. godinu života.

Medjunarodna otmica dece kroz prizmu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

Postoji niz slučajeva u stranoj sudskoj praksi, ali i domaćoj sudskoj praksi, tj. sporovi koji su se vodili pred nadležnim osnovnim sudovima u Republici Srbiji, a koji su se ticali odvođenja maloletne dece od strane jednog roditelja u drugu zemlju, bez saglasnosti drugog roditelja koji ima pravo na roditeljsko staranje. (medjunarodna otmica dece)

Navedena Haška konvencija ima za cilj da obezbedi da se odvedeno dete vrati u mesto “uobičajenog boravišta” deteta, ako je to u njegovom najboljem interesu.

Situacije kada roditelj svoje dete ili decu odvede bez saglasnosti drugog roditelja, povlači niz potencijalnih odgovornosti, pored građanskopravne , povlači i krivičnopravnu, tj. Mogućnost da budete proglašeni otmičarem sopstvenog deteta i da se u tim radnjama steknu obeležja krivičnog dela medjunarodna otmica dece – deteta.

***Napomena: Članom 13, stav 1, tačka b), nadležni organ (najverovatnije sud) zemlje u koju je dete odvedeno, nije dužan da naloži povratak deteta, kada lice (roditelj koji je odveo dete) koje se suprostavlja povratku, dokaže da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili bi ga na drugi način doveo u nepodnošljiv položaj. (međunarodna otmica dece)

Brojni socijalni i ekonomski faktori, ali prvenstveno loš odnos sa ocem deteta (psihološki i fizičko maltretiranje majke i/ili dece) obračun “motiviše” majke da izvrše otmicu sopstvenog deteta, tj. Da izvrše krivično delo medjunarodna otimica dece – deteta.

Članom 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako ima pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života.

U jednom slučaju u praksi , Nojlinger i Šuruk protiv Švajcarske[1] odstupilo se od Haške konvencije, primenjujući odstupanje od pravila, a imajući u vidu član 8 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda:

1“Tužioci, majka i sin, državljani Švajcarske, osporavali su odlu ku švajcarskog suda, donetu na osnovu Haške konvencije o otmici, kojom je naložen povratak deteta iz Švajcarske u Izrael. Tužioci su smatrali da bi izvršenjem te odluke bilo povređeno, između ostalog, njihovo pravo na porodični život iz člana 8 Evropske konvencije i da je zbog restriktivnog tumačenja izuzetaka od obaveze da se naloži povratak propisanih članom 13 Haške konvencije povređen član 6 Evropske konvencije.

Majka se, kao švajcarska državljanka, doselila u Izrael, gde je stekla državljanstvo i stupila u brak sa državljaninom Izraela. Ubrzo posle rođenja sina nastupili su problemi u braku, između ostalog i zbog toga što se otac deteta priključio radikalnom verskom pokretu.

Iz straha da bi dete moglo da bude odvedeno u inostranstvo u versku zajednicu kojoj je pripadao otac bez njenog znanja, majka je od izraelskog suda zatražila donošenje ne exeat order.

Sud je zahtev usvojio, a dve nedelje kasnije doneo je i odluku kojom se dete privremeno poverava majci na staranje (temporary custody), a ocu dodeljuje ograničeno pravo na viđanje deteta, dok vršenje roditeljskog prava (guardianship) ostaje zajedničko.

Usledili su predlog socijalnih službi o odvojenom životu roditelja, prijava majke podneta protiv oca zbog nasilja u porodici, zabrana ocu da bez nadzora viđa dete i, konačno, razvod braka. Odlukom o razvodu nije se promenila prethodna odluka o zajedničkom vršenju roditeljskog prava.

Majka je potom napustila Izrael i dvogodišnjeg sina krišom prenela preko granice, bez znanja granične policije i oca i suprotno odluci izraelskog suda da dete ne sme biti odvedeno iz zemlje. Skoro godinu dana kasnije, uz pomoć Interpolove potrage, majka i sin su pronađeni u Švajcarskoj. Otac je pokrenuo postupak za povratak deteta u Izrael pred švajcarskim sudovima.

Švajcarski sudovi su prvobitno odbili zahtev za povratak, pozivajući se na izuzetak iz člana 13, stav 1, tačka b) Haške konvencije (opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti, psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepodnošljiv položaj), ali je Savezni sud u poslednjem (trećem) stepenu naložio da se dete vrati u Izrael. Smatrajući da bi im izvršenje te odluke povredilo pravo na porodični život, majka je u svoje ime i u ime svog sina pokrenula postupak protiv Švajcarske pred Evropskim sudom za ljudska prava. Veće Evropskog suda je ustanovilo da to pitanje pripada polju primene člana 8 Evropske konvencije jer bi posledica povratka deteta u Izrael moglo da bude razdvajanje deteta od majke, čime bi njihov odnos bio promenjen upravo zbog postupanja švajcarskih državnih organa. Veće je izdalo i privremenu meru kojom je odložio izvršenje odluke o povratku do okončanja postupka.Tumačenje člana 8 Veće vezuje za Hašku konvenciju o otmici dece i Konvenciju UN o pravima deteta i načelno zaključuje da u oba instrumenta postoji standard „najboljeg interesa deteta“.

Centralno pitanje za Veće u prvostepenom postupku bio je izuzetak iz člana 13 Haške konvencije o otmici deteta. Majka je navela da postoji više prepreka zbog kojih ona ne može da se vrati u Izrael, te bi dete moralo da se vrati samo, što bi ga izložilo psihičkoj traumi usled razdvajanja od majke i stavilo u nepodnošljiv položaj.

Prema mišljenju Veća, navedene preprekeza povratak majke u Izrael nisu bile nepremostive, tako da je zaključilo da se od majke sasvim opravdano može očekivati da se sa detetom vrati u Izrael i da je povratak u Izrael u najboljem interesu deteta jer bi mu omogućio da odrasta u okruženju u kome bi mogao da održava kontakt sa oba roditelja, te da je obaveza majke da postigne sporazum sa ocem o obrazovanju, boravištu i staranju o detetu.

Odluka je doneta tesnom većinom sa četiri glasa prema tri, a sudije koje su ostale u manjini su u izdvojenim mišljenjima kritikovale stav većine, između ostalog i zbog propusta da se adekvatno zaštiti interes majke.

U postupku pred Velikim većem stav Evropskog suda se promenio. Iako se Veliko veće složilo sa ocenom iz prvostepene presude da je odvođenje deteta bilo nezakonito u smislu Haške konvencije o otmici te da je odluka švajcarskog suda opravdano zasnovana na toj konvenciji i zbog toga i doneta na osnovu zakona (što je inače prvi korak u ispitivanju dozvoljenosti ograničenja prava na privatnost i porodični život), radi postizanja opravdanog cilja (zaštita prava i interesa drugih, u ovom slučaju oca i deteta), nije se složilo sa prvostepenim Većem da je odluka o povratku deteta srazmerna zaštiti interesa oca i deteta.

Iako je odluka opravdano zasnovana na Haškoj konvenciji o otmici, nacionalni sud i Veće Evropskog suda pogrešili su u proceni o tome da li bi povratak deteta, čak i na osno vu te konvencije, bio u njegovom najboljem interesu i da li su interesi majke, garantovani članom 8, adekvatno zaštićeni prilikom izvršenja te odluke.

Pošto je Evropska konvencija instrument javnog poretka, svaku primenu drugih pravnih instrumenata, čak i kada je reč o međunarodnim ugovorima kao što je Haška konvencija o otmici, treba uskladiti sa garancijama iz Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava. Pri primeni Haške konvencije o otmici treba zaštititi interese oba roditelja i onaj interes deteta koji je za njega najbolji.

Veliko veće je pozivanjem na član 8 Evropske konvencije najavilo odstupanje od rigidnog i formalističkog pristupa postupku povratka deteta koji je do tada preovlađivao u praksi sudova država članica: „Iz člana 8 sledi da se ne može naložiti povratak deteta po automatizmu ili mehanički kada su ispunjeni uslovi za primenu Haške konvencije.

Najbolji interes deteta, iz perspektive ličnog razvoja, zavisi od više individualnih činilaca, naročito uzrasta i zrelosti deteta, prisustva ili odsustva roditelja, njegovog okruženja i isku stva […]. Iz ovih razloga najbolji interes deteta se mora utvrđivati u svakom konkretnom slučaju. To je prvenstveno zadatak nacionalnih organa koji su u boljem položaju jer mogu ostvariti neposredan kontakt sa zainteresovanim licima.

U tom cilju oni uživaju određeno polje slobodne procene koje je, ipak, podvrgnuto evropskom nadzoru, gde Sud kontroliše, na osnovu Konvencije, odluke koje su ovi organi doneli prilikom vršenja ovih ovlašćenja.“ Ako je odlučivanje o povratku deteta oslobođeno formalizma i ne mora automatski dovesti do usvajanja zahteva za povratak, sud koji odlučuje treba da proceni da li je u najboljem interesu deteta da se vrati u zemlju uobičajenog boravišta, ne samo zbog vremena koje je eventualno proteklo od dolaska u novu zemlju zbog čega je dete moglo da stekne bliske veze u novoj sredini, već i zato što je sprečenost roditelja koji se stara o detetu da se vrati zajedno sa njim takođe jedan od faktora prilikom odlučivanja o najboljem interesu deteta.

Jer se u takvim situacijama uvek se nameće procena o tome šta je važnije: interes deteta da održi redovne porodične veze i sa drugim roditeljem ili interes deteta da se ne razdvaja od roditelja koji se do tada starao o njemu. Evropski sud zaključuje da bi izvršenje švajcarske odluke o povratku bilo nesrazmerno cilju zaštite interesa oca i deteta i da bi ono predstavljalo povredu prava deteta i majke ako bi majka bila prinuđena da se vrati u Izrael.”

Zaključak

Haška konvencija o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece ne omogućava da se meritorno odluči o starateljstvu nad detetom, nego obezbeđuje samo povratak deteta ili dece u zemlju odakle je odvedeno, kako bi roditelj/staratelj koji je uskraćen svog prava mogao da ostvaruje sva prava prema detetu, ako je to u najboljem interesu deteta.

Predlažemo, da bez obzira na izuzetke koje poznaje strana sudska praksa i izuzetke koji su propisani Haškom konvencijom, a u skladu sa Evropskom konvencijom, da ne donosite odluke na brzinu, jer posledice za vas, ali i za vašu decu mogu da budu nesagledive. Pored građanskopravne i krivičnopravne odgovornosti, tu bi emotivni i psihološki stres najviše uticao na vašu decu i te bi posledice u budućnosti mogle biti nesagledive.

[1] dr Maja  Stanivuković i Dr Sanja Đajić – Pravo roditelja na povratak u zemlju porekla u svetlu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima medjunarodne otmice dece i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Robert Radojević, Advokat - Osnivač u Advokatska kancelarija Radojević Beograd