Narodna skupština Republike Srbije je krajem 2020. godine usvojila Zakon o digitalnoj imovini (“Sl. glasnik RS”, br. 153/2020) („Zakon“), koji je stupio na snagu 29.12.2020. godine, a primenjuje se od 30.06.2021. godine.
Zakon predviđa postojanje velikog broja podzakonskih akata, za koje se očekuje da će biti doneti do početka primene Zakona. Iako Zakon ne određuje rok za donošenje podzakonskih akata od strane nadležnih organa, Zakon nalaže licima koja pružaju usluge povezane s digitalnom imovinom („Pružaoci usluga“) da do 29. juna 2021. godine, usklade svoje poslovanje i opšte akte sa odredbama Zakona i povezanim podzakonskim aktima i da podnesu nadzornom organu odgovarajući zahtev za dozvolu kako bi nastavili svoje poslovne aktivnosti iz oblasti usluga povezanih sa digitalnom imovinom. Na osnovu ovoga, možemo pretpostaviti da podzakonski akti pre toga treba da budu doneti, inače ostaje Pružaocima usluga da postupe u propisanom roku, bez jasnih i preciznih propisa šta sve treba preduzeti u cilju usklađivanja sa Zakonom.
Zakonom se reguliše izdavanje digitalne imovine i sekundarno trgovanje digitalnom imovinom u Srbiji, pružanje usluga povezanih s digitalnom imovinom, založno i fiducijarno pravo na digitalnoj imovini, kao i utvrđivanje nadležnosti Narodne banke Srbije i Komisije za hartije od vrednosti, kao nadležnih organa kojima je povereno sprovođenje zakona.
Zakonom je promovisano načelo tehnološke neutralnosti, tako da se zakon primenjuje na svu digitalnu imovinu i na sve usluge povezane sa digitalnom imovinom bez obzira na tehnologiju na kojoj je ta digitalna imovina zasnovana, što znači da se ne ograničava na DLT ili blockchain tehnologiju, kao najpoznatije tehnologije koje prevashodno asociraju na kriptovalute. Ostaje pitanje da li će se tehnologija na bilo koji način detaljnije uređivati podzakonskim aktima, a u odsustvu takvog rešenja, postojeće zakonsko rešenje daje prostora da se koristi bilo koja tehnologija, kako iz prošlosti, tako i buduća, koje će tek nastajati.
Definisanje pojmova
Pojmovi koji su u poslednjih nekoliko godina stvoreni u svakodnevnom jeziku pre svega od strane kreatora i korisnika kriptovaluta i malobrojnih pravnih entuzijasta koje je ova oblast na početku zainteresovala, našli su mesto i u Zakonu kao novi pravni termini, pa čak i kao pravni instituti.
Zakon tako definiše digitalnu imovinu, virtuelne valute, digitalni token, beli papir, pametan ugovor.
Zakon je izričit u stavu koji je i do sada zauzimala Narodna banka Srbije, a to je da kriptovaluta (koju zakon definiše kao virtuelnu valutu) nije novac odnosno valuta, ali daje mogućnost da je fizička ili pravna lica prihvataju kao sredstvo razmene, da se može kupovati, prodavati, razmenjivati, prenositi i čuvati elektronski.
Pored virtuelne valute, kao vrstu digitalne imovine, Zakon definiše i digitalni token, kome daje odlike nematerijalnog imovinskog prava koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge.
Beli papir Zakon definiše kao dokument koji se objavljuje prilikom izdavanja digitalne imovine u skladu sa zakonom, koji sadrži podatke o izdavaocu digitalne imovine, digitalnoj imovini i rizicima povezanim s digitalnom imovinom i koji omogućava investitorima da donesu informisanu investicionu odluku. Ovaj termin svoju planetarnu popularnost koju je postigao (pa i njegovo uvođenje u propise pojedinih zemalja) može da zahvali ICO-ovima („javnim ponudama tokena“ ili kako to zakon definiše: „inicijalna ponuda digitalne imovine“). Brojnost ICO-ova, naročito tokom 2017. i 2018. godine, kao i količina novca koja je time prikupljena, mala ili nikakva kontrola od strane država i ogromna nesigurnost investitora, razlozi su koji su doveli do neophodnosti da se zakonodavci angažuju i naprave pravni okvir za ove nove mogućnosti investiranja.
Mesto u Zakonu našao je i pametan ugovor, koji pojam na prvi pogled može da dovede do zabune da li je u pitanju posebna vrsta ugovora kao pravnog posla ili nešto drugo. Pre svega, termin pametan ugovor je nastao još radnih devedesetih godina, kada je Nick Szabo, informatičar, kriptograf i pravnik ovaj pojam koristio da označi kompjuterski program odnosno protokol koji ima mogućnost da automatski izvršava postignuti dogovor. Dakle, ovaj pojam nikako ne treba mešati sa pojmom ugovora u smislu obligacionog prava, jer to i nije, što i Zakon pravilno definiše i navodi da je: pametan ugovor kompjuterski program ili protokol, zasnovan na tehnologiji distribuirane baze podataka ili sličnim tehnologijama, koji, u celini ili delimično, automatski izvršava, kontroliše ili dokumentuje pravno relevantne događaje i radnje u skladu sa već zaključenim ugovorom, pri čemu taj ugovor može biti zaključen elektronski putem tog programa ili protokola. Dakle, kao i do sada, ugovori će nastajati putem dogovora između subjekata koji se postiže i postizaće se putem prirodnog jezika, bar sve do trenutka dok programski kod ne postane jezik komunikacije. Kada su ljudi u pitanju, prirodan jezik se neće zameniti jezikom koda, ali kada su u pitanju mašine (snabdevene veštačkom inteligencijom), otvoren je put za komunikaciju između njih, a jezik takve komunikacije sigurno neće biti prirodni jezik. Nakon ovoga, ostaje samo pitanje da li ćemo i mašinama dati priliku da postanu subjekti prava i međusobno zaključuju pametne ugovore, kao pravno obavezujuće akte.
Pružaoci usluga
Shodno zakonu Pružaoci usluga moraju biti organizovani u formi privrednog društva u smislu Zakona o privrednim društvima. Zakon propisuje obaveznu visinu osnivačkog kapitala privrednih društava koja žele da se bave pružanjem Usluga i to u rasponu od 20.000,00 evra do 125.000,00 evra u zavisnosti od vrste Usluga. Navedeni minimalni kapital može biti novčani i nenovčani, pri čemu najmanje polovina takvog kapitala mora biti upisana i uplaćena u novcu.
Privredna društva su dužna da pre otpočinjanja pružanja Usluga dobiju dozvolu za obavljanje konkretne delatnosti, a u zavisnosti od vrste usluge dozvolu izdaje Narodna banka Srbije ili Komisija za hartije od vrednosti, u roku od 60 dana od dana prijema urednog zahteva.
Zakon je izvršio podelu nadležnosti između Komisije za hartije od vrednosti i Narodne Banke Srbije, na način da je Narodna banka Srbije nadležna za pitanja koja se odnose na virtuelne valute, dok je Komisija za hartije od vrednosti nadležna za pitanja koja se odnose na digitalne tokene. U situacijama kada je u pitanju digitalna imovina koja ima karakteristike i virtuelne valute i digitalnog tokena, oba organa imaju nadležnost.
Usluge povezane sa digitalnom imovinom i delatnost Pružaoca usluga
Kao usluge koje su povezane sa digitalnom imovinom Zakon je odredio 1) prijem, prenos i izvršenje naloga koji se odnose na kupovinu i prodaju digitalne imovine za račun trećih lica; 2) usluge kupovine i prodaje digitalne imovine za gotov novac i/ili sredstva na računu i/ili elektronski novac; 3) usluge zamene digitalne imovine za drugu digitalnu imovinu; 4) čuvanje i administriranje digitalne imovine za račun korisnika digitalne imovine i sa tim povezane usluge; 5) usluge u vezi sa izdavanjem, ponudom i prodajom digitalne imovine, sa obavezom njenog otkupa (pokroviteljstvo) ili bez te obaveze (agentura); 6) vođenje registra založnog prava na digitalnoj imovini; 7) usluge prihvatanja/prenosa digitalne imovine; 8) upravljanje portfoliom digitalne imovine;9) organizovanje platforme za trgovanje digitalnom imovinom („Usluge“).
Pružalac navedenih usluga može iste pružati tek nakon dobijanja dozvole za obavljanje takve delatnosti od strane nadzornog organa, pri čemu pored ovih usluga može obavljati samo usluge koje su neposredno povezane sa uslugama povezanim s digitalnom imovinom. Od navedenog pravila Zakon propisuje izuzetak u pogledu brokersko-dilerskih društava i organizatora tržišta u smislu Zakona o tržištu kapitala. Dodatno, za pružanje savetodavnih usluga u vezi digitalne imovine, nije potrebna posebna dozvola.
Ostaje da se vidi da li u Zakonu navedene vrste Usluga obuhvataju, pa i predviđaju sve usluge u vezi sa digitalnom imovinom koje se mogu javiti u praksi, imajući u vidu brzinu kojom se polje inovacionih tehnologija razvija.
Konačno, u skladu sa Zakonom sticanje digitalne imovine rudarenjem je dozvoljeno, a na sticaoce digitalne imovine ne primenjuje se Zakon prilikom takvog sticanja digitalne imovine, tako da se rudarenje ne smatra uslugom povezanom sa digitalnom imovinom i za isto nije potrebna dozvola.
Ovaj tekst ne predstavlja pravno mišljenje, već stav autora.
Autori: Advokat Milomir Matović
