Kako upravljati industrijskom svojinom? Šta je ugovor o licenci i kako se zaključuje?
Jedan od načina da prenosite imovinski deo prava intelektualne svojine jeste ugovor o licenci. Ova vrsta ugovora vezuje se za oblast industrijske svojine i može se javiti u velikom broju oblika i varijacija, te je pisanje istog prilično zahtevan zadatak. Postojanje ovakvog ugovora daje mogućnost nosiocima prava da ekonomski eksploatišu industrijsku svojinu, odnosno da kroz upravljanje istom na tržištu ostvare dobit. Samim tim bitno je da imaoci ovih prava razumeju ugovor o licenci i dejstva koja isti može da proizvede. Ovde ćemo objasniti osnovne pojmove ugovora o licenci, pojam, formu, predmet, vrste licenci, obaveze ugovornih strana i trajanje ugovora.
Ugovor o licenci je ugovor kojim se vrši konstitutivni prenos prava industrijske svojine. Ugovorom o licenci u standardnom obliku se iz subjektivnog prava industrijske svojine jednog lica izvodi novo subjektivno pravo (ekonomska ovlašćenja), na istoj industrijskoj svojini, a u korist drugog lica. Ugovorne strane su davalac licence i sticalac licence.
Zakonska definicija ugovora o licenci: “Ugovorom o LICENCI obavezuje se DAVALAC licence da STICAOCU licence ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanja PRONALASKA, TEHNIČKOG ZNANJA I ISKUSTVA, ŽIGA, UZORKA ILI MODELA, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu NAKNADU.“ [1]
Radi lakše analize već smo izdvojili važne činioce ovog ugovora, te izvlačimo sledeće zaključke iz definicije:
- Ugovorne strane su davalac i sticalac licence;
- Predmet ugovora je pravo korišćenja, pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela (industrijska svojina);
- Davalac licence se obavezuje da ustupi licencu, odnosno da prenese pravo korišćenja na predmetu licence;
- Sticalac licence se obavezuje da plati naknadu (na vreme, način i mesto u skladu sa ugovorom).
Ugovor o licenci uvek mora biti zaključen u PISANOJ formi. Forma je bitan element ugovora. Ono što je specifično za ovakav ugovor u oblasti industrijske svojine, jeste da on mora biti upisan u REGISTAR (javnu evidenciju) Zavoda za intelektualnu svojinu da bi proizvodio pravno dejstvo prema trećim licima. A poenta monopola intelektualne svojine, jeste da se zabrani trećim licima korišćenje, odnosno zloupotreba predmeta intelektualne svojine.
Kao PREDMET ugovora o licenci može se javiti patent, žig, zaštićeni dizajn (industrijski dizajn), topografija integrisanog kola.
Postoji veći broj VARIJACIJA na ugovor o licenci. Najčešće podele su one koje se odnose na ograničenja, pa tako imamo isključivi i neisključivi, vremenski ograničeni i neograničeni, teritorijalno ograničeni i neograničeni. Podlicenca je situacija u kojoj sticalac licence ima pravo da dalje prenese trećem licu licencu. U modernom svetu se javljaju i novi oblici licenci, kao GNU Free Documentation License, licenca otvorenog sadržaja (Open Source Licence) i Creative Commons Licenses, koje su karakteristične za poslovni svet IT-a (tzv “modern parvo”) i koja sadrži određene specifičnosti.[2]
Obaveza DAVAOCA licence da faktički i pravno omogući sticaocu licence da koristi predmet licence na ugovoreni način. To podrazumeva i prenos potrebnih znanja, obuku zaposlenih, predaju dokumentacije koja prati intelektualnu svojinu i druge obaveze koje mogu biti dogovorene ugovorom detaljnije. STICALAC licence obavezuje da plati naknadu i da koristi predmet licence i to u skladu sa ugovorom, odnosno na ugovorom propisan način, na određenoj teritoriju, u određenom vremenu i dr.
Licenca može biti ugovorena na određeno VREME ili na neodređeno vreme. Tako licenca na određeno vreme ističe istekom roka na koji je ustanovljena, ne može biti ugovorena na duže od toga koliko traje samo pravo intelektualne svojine. A patent recimo traje 20 godina, ako se redovno plaćaju takse. Licence PRESTAJU da važe i otkazom ugovora od jedne od strana na ugovoren način ili prestankom prava intelektualne svojine i dr. Isto tako licenca može biti data za korišćenje prava intelektualne svojine na određenoj teritoriji.
Prvo pravo intelektualne svojine mora biti zaštićeno za određenu TERITORIJU, a onda se licencom mogu preneti prava za celu ili deo teritorije na kojem je predmet intelektualne svojine zaštićen. Recimo možemo imati patent na teritoriji Evrope dobijen pri EPO (Evropska patentna organizacija), i onda bismo mogli preneti licencu drugoj firmi za teritoriju Nemačke, ali nikako ne bismo mogli preneti nekome licencu za teritoriju Japana, jer tamo naš patent nije zaštićen.
Ugovor o licenci ima dvojaku FUNKCIJU, njime se zaključuje određeni pravni posao, ali je on ujedno i dokaz o posedovanju licence, odnosno prava na korišćenje industrijske svojine. Ovaj ugovor se po pravilu podnosi Zavodu za zaštitu intelektualne svojine radi upisa prava u evidencije Zavoda, ali se može koristiti i u poslovanju, kao dokaz o posedovanju licence.
Zanimljivo je da ovim pravima može da se raspolaže i pre konstituisanja izvornog prava industrijske svojine, ali u slučaju da prijava dobije pozitivan ishod, obzirom da pravo nastaje danom podnošenja prijave.
Napomena: Ovaj tekst je analiza pravnih akata i pravne prakse u vezi pitanja ugovora o licenci i ujedno skraćeni izvod iz naučnog rada „Ugovor o licenci“, autora teksta, koji je u postupku objavljivanja. Ovaj tekst ne predstavlja zamenu za angažovanje pravnika, pravnog konsultanta ili advokata u konkretnom slučaju. Predlaže se angažovanje pravnika u oblasti intelektualne svojine, jer je ova oblast u mnogo tome specifična, te specifična znanja o istoj mogu biti presudna za uspešan posao.
[1] Zakon o obligacionim odnosima, čl. 686.
[2] Za više informacija o navedenim licencama i modernism ugovorima pogledati, Denis Tul, Prava stranaca na intelektualnu svojinu, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2017. godina, str. 58-60.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Denis Tul, pravni savetnik
