Oportunitet, odnosno odlaganje krivičnog gonjenja kao pravni institut domaćeg krivičnog zakonodavstva nalazi se 20 godina u pravnom sistemu, te spada u institute relativnog novijeg karaktera. U krivično procesno zakonodavstvo Srbije, prvi put se uvodi Zakonikom o krivičnom postupku iz 2001. godine, a izmene i dopune zakonika koje su sledile nisu zaobilazile ni institut odlaganja.
Odlaganje krivičnog gonjenja prema osumnjičenom licu povereno je javnom tužiocu koji ima diskreciono pravo da odluči o primeni ovog instituta, a koje se sastoji u mogućnosti da ne vodi krivični postupak protiv lica, iako su ispunjeni svi zakonski uslovi za preduzimanje krivičnog gonjenja. Članom 283. važećeg Zakonika o krivičnom postupku, predviđeno je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od propisanih obaveza koje osumnjičenog obavezuju da:
- otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu;
- na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe;
- obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad;
- ispuni dospele obaveze izdržavanja;
- podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga;
- podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašnja;
- izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom;
Iz navedene zakonske odredbe proističe da vrsta obaveze koju će javni tužilac odlukom u formi naredbe odrediti osumnjičenom zavisi od krivičnog dela koje mu se stavlja na teret. Ukoliko osumnjičeni u ostavljenom roku izvrši obavezu koja mu je određena, javni tužilac rešenjem odbacuje krivičnu prijavu. Važna činjenica za lice prema kome je oportunitet primenjen je ta da se ne nalazi u krivičnoj evidenciji osuđivanih lica.
Bitno je napomenuti da se za primenu instituta odlaganja krivičnog gonjenja zahteva i pristanak osumnjičenog, odnosno, za slučaj da osumnjičeni smatra da nije kriv za krivično delo koje mu se stavlja na teret, nije obavezan primenom odlaganja krivičnog gonjenja, te bi dalji postupak nakon okončanja istrage svoj epilog dobio u sudskom postupku.
Esencijalna činjenica je i ta da Zakonik o krivičnom postupku u pogledu uslova za oportunitet krivičnog gonjenja postavlja visinu zaprećene kazne za krivično delo, ali ne i vrstu samog krivičnog dela. U tom pogledu, javnom tužiocu je povereno diskreciono pravo da na temelju sopstvenog slobodnog uverenja oceni da li je ispunjen uslov celishodnosti primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja. U praksi tužilaštva, odlaganje krivičnog gonjenja za isto krivično delo prema istom osumnjičenom licu najčešće se primenjuje samo jednom, a ne više puta.
Institut odlaganja krivičnog gonjenja široko se primenjuje u međunarodnoj praksi, a ratio legis zbog kojeg je uveden u naš pravni sistem jesu rasterećenje, ubrzanje i ekonomičnost krivičnih postupaka, usled čega sudovi imaju više vremena za „teže“ krivične slučajeve, a koja činjenica bi trebalo da dovede do toga da suđenja budu kvalitetnija, sa što manje grešaka i povrede proceduralnih pravila, zatim, oštećeno lice dobija mogućnost za potpuno namirenje štete koja mu je učinjena od okrivljenog.
Proklamovani argument u korist oportuniteta jeste i ostvarivanje jednog od osnovih načela krivičnog prava - preventivnog dejstva na učinioce krivičnih dela, što se često pokazuje kao netačno, posebno u slučajevima iz čl. 246a Krivičnog zakonika – Neovlašćeno držanje opojnih droga, koje je neretko prisutno među mlađom populacijom, koju bi trebalo posebno zaštititi, imajući u vidu uticaj psihoaktivnih narkotika na mozak čoveka.
Pretpostavljamo da bi se naredne izmene Zakonika o krivičnom postupku vezane za institut odlaganja krivičnog gonjenja mogle odnositi na vrstu krivičnih dela na koje se može primeniti, odnosno na slučajeve koje se ne primenjuje iako su ispunjeni svi zakonski uslovi, kao i na slučajeve ponavljanja istih krivičnih dela.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.
Autor: Nikola Cimbaljević, advokat
